Jesen i osecanja

Jesen je godisnje doba koje me pomalo asocira na tugu, iz razloga sto je to doba kada se nekako priroda usavljuje. Zivotinje prikupljaju hranu i slanjaju se u svoje jazbine. Dok se jedna po jedan biljka lagano uspavljuje.
Sa druge strane  jesen je nesto bozanstveno, onaj zlatni momenat kada pogledate lisce koje je opalo sa drveta, kao devojke koje su se vratile sa zurke i iz svojih haljina uskocile u mekanu pidzamu.
Jesen je period kada se priroda priprema za odmor.
Ma da, jesen se moze javiti i u nama. Znate onaj osecaj kada vam se masta polako gasi, nikada se ne ugasi do kraja, ali taj nedostatak nam je potreban za buducnost, za dalji zivot. Onda jednostavno odlucimo da se udaljimo od sveta, negde u svoja cetiri zida zajedno sa svojim mislima. Kao sto priroda odmara tokom zime, tako i mi, odnosno na organizam odmara nekoliko dana, nedelja, pa mozda i nekoliko meseci.
Nakon tog odmora javlja se taj zlatni momenat. Kada se ponovo sa gomilom pozitivne energije i maste vracamo tamo gde smo stali, i naravno nastavljamo dalje.
Kao biljka koja ce mozda sledece godine imati vise i lespe cvetove, tako i mi mozda budemo cak i hiljadu puta bolji i jaci nego pre.